Kako biti dobar roditelj
Način na koji roditelji vaspitavaju dete često zavisi od onoga što smatraju ispravnim, poželjnim ili važnim. Pritom se može dogoditi da njihove želje i očekivanja dobiju prednost nad detetovim osećanjima, potrebama, sposobnostima i mogućnostima. Zato razumevanje sopstvenog pristupa roditeljstvu počinje jednostavnim, ali važnim preispitivanjem: da li prihvatamo dete sa svim njegovim osobinama, dopuštamo li mu da izrazi svoju ličnost i jesmo li svesni trenutaka u kojima od njega zahtevamo previše, reagujemo prestrogo, nepotrebno popuštamo ili menjamo pravila? Odgovori na ova pitanja otkrivaju kakav odnos gradimo s detetom i koliko smo spremni da svoj način vaspitanja prilagodimo njegovim stvarnim potrebama.
Sadržaj članka
Emocionalna bliskost kao temelj roditeljstva
Atmosfera u kojoj dete odrasta snažno utiče na njegov razvoj. Posebno su važni toplina porodičnih odnosa, osećaj prihvaćenosti i način na koji roditelji i deca jedni drugima pokazuju osećanja. Ta emocionalna povezanost ne određuje samo kako se dete oseća u svojoj porodici. Ona oblikuje i njegovo razumevanje odnosa među ljudima, a iskustva iz detinjstva mogu da utiču na to kako će kasnije, kada i samo postane roditelj, pristupati vaspitanju svoje dece. Kvalitet odnosa između roditelja i deteta ipak ne zavisi isključivo od roditeljskih osobina i postupaka. Dete od rođenja aktivno učestvuje u tom odnosu. Njegov temperament, način reagovanja i individualne potrebe takođe utiču na ponašanje odraslih, pa se odnos sa svakim detetom razvija na poseban način.
Zašto isti vaspitni pristup ne odgovara svakom detetu?
Roditelji s dvoje ili više dece često se iznenade koliko njihova iskustva mogu da se razlikuju. Jedno dete može da odrasta bez većih svakodnevnih teškoća, dok drugo zahteva mnogo više pažnje, prilagođavanja i strpljenja. Postupak koji je kod jednog deteta davao odlične rezultate kod drugog može da bude potpuno nedelotvoran, pa čak i da izazove suprotnu reakciju. Takve razlike nisu neobične. Deca se od najranijeg uzrasta razlikuju po brojnim osobinama, od kojih su neke velikim delom urođene i ne mogu se bitno promeniti vaspitanjem. Temperament, fizičke karakteristike, pol, zdravstveno stanje i sposobnost prilagođavanja samo su neki od faktora koji utiču na njihovo ponašanje, ali i na način na koji roditelji prema njima postupaju. Neke bebe imaju relativno predvidiv ritam spavanja i hranjenja, uglavnom su dobro raspoložene i zdrave i lako se prilagođavaju svakodnevnoj nezi. Roditeljima je jednostavnije da prepoznaju i zadovolje njihove potrebe. S druge strane, neke bebe često plaču, lako postaju razdražljive i imaju sopstveni ritam hranjenja i spavanja koji roditelji teško prate. Njihovo ponašanje može da deluje nepredvidivo, a pokušaji da se uspostavi ustaljena rutina ne donose uvek očekivane rezultate. Za majku takva svakodnevica može da bude veoma iscrpljujuća. Neprestani umor i napetost ponekad prerastaju u razočaranje i preispitivanje sopstvenih sposobnosti. Kada se tome pridruži nerazumevanje okoline, naročito primedbe zbog detetovog plača, sumnja u sopstvenu uspešnost kao roditelja može da postane još izraženija. Ipak, činjenica da jedno dete zahteva više pažnje i strpljenja od drugog ne znači sama po sebi da ga roditelji lošije vaspitavaju. Individualne razlike među decom važne su za razumevanje njihovog ponašanja.
Detetu nije potreban savršen roditelj
Ne postoji jedinstven recept za savršeno roditeljstvo, niti je detetu potrebna odrasla osoba koja nikada ne greši. Mnogo je važnije da uz sebe ima roditelja koji ga voli, razume i usmerava, ali koji istovremeno preuzima odgovornost za odluke koje dete još nije sposobno da donosi samostalno. Roditeljska uloga podrazumeva vođenje, postavljanje granica i brigu o detetovoj dobrobiti, dok dete postepeno uči da preuzima odgovornost za zadatke kojima je doraslo. Svaki roditelj ima pravo na sopstvena životna uverenja i lični stil vaspitanja. Međutim, strpljenje i doslednost daju tom pristupu stabilnost na koju dete može da se osloni. Kada kroz svakodnevni odnos stekne poverenje u roditelja, dete lakše razvija sigurnost u sebe i svoje sposobnosti. Iz takvih iskustava postepeno se oblikuje i poverenje u druge ljude, što predstavlja važnu osnovu za kasniji razvoj zrele i odgovorne osobe. Kao jedan od pokazatelja uspešnog roditeljstva izvorni tekst navodi odrastanje deteta bez značajnijih razvojnih teškoća. Takva procena, međutim, ne može da zameni razumevanje samog odnosa između roditelja i deteta.
Prihvatiti dete znači upoznati ga onakvim kakvo jeste
Roditeljska ljubav ne ogleda se samo u brizi o svakodnevnim potrebama. Ona se izražava i kroz sposobnost da dete prihvatimo kao zasebnu osobu, čije osobine ne moraju da odgovaraju našim željama i očekivanjima. Ako je dete živahno, nije realno stalno očekivati da bude mirno i povučeno. Isto tako, od opreznog i plašljivijeg deteta ne treba zahtevati da u svakoj situaciji bude otvoreno, brzo i spremno da odmah reaguje. Prihvatanje podrazumeva uvažavanje detetove prirode, a ne neprestano nastojanje da je prilagodimo unapred stvorenoj predstavi o idealnom detetu.
Kada dete ne oseća roditeljsku ljubav
Emocionalna nezainteresovanost može da poprimi različite oblike, od hladnog i ravnodušnog odnosa do izražene odbojnosti prema detetu. Dete teško podnosi nedostatak roditeljske ljubavi. Pritom nije presudno samo šta roditelji osećaju već i koliko dete može da prepozna i doživi njihovu ljubav. Moguće je da roditelji iskreno vole svoje dete, ali zbog preopterećenosti poslom, brigama ili drugim problemima ne uspevaju da mu tu ljubav dovoljno pokažu. Iako se svakodnevno brinu o njegovim potrebama, njihova pažnja može stalno da bude usmerena na druge obaveze. Dete tada može da ima osećaj da su roditelji fizički prisutni, ali emocionalno udaljeni. Primećuje da su njihove misli negde drugde i može da zaključi da ono što mu se događa, što oseća ili želi da podeli nije dovoljno važno da bi privuklo njihovo interesovanje. Takav doživljaj emocionalne nedostupnosti može da bude bolan čak i kada roditeljska ljubav zaista postoji.
Odvojenost od roditelja i osećaj odbačenosti
Neki roditelji ulažu mnogo truda kako bi detetu obezbedili udoban život, ali pritom najveći deo neposredne brige prepuštaju drugim osobama. Dete može svakodnevno da boravi s osobama koje ga čuvaju, a vikende i godišnje odmore da provodi kod rodbine. U pojedinim porodicama dešava se da dete, čak i kada za to nema preke potrebe, godinama živi kod bake i deke. Izvorni tekst posebno upozorava na dugotrajno odvajanje tokom prvih godina života, povezujući ga s mogućim teškoćama u kasnijem uspostavljanju emocionalne bliskosti i poverenja. Prema tom prikazu, dete po povratku roditeljima može da ima teškoće da s njima izgradi odnos kakav mu je potreban, jer je prethodnu odvojenost doživelo kao odbacivanje. Dete pritom može da počne da veruje da je samo odgovorno za nedostatak roditeljske pažnje. Umesto da razume okolnosti koje su dovele do odvajanja, može da zaključi da nije dovoljno dobro, pametno, poslušno, uspešno ili lepo da bi zaslužilo ljubav. Takva uverenja mogu da naruše njegovo samopouzdanje i sliku koju stvara o sopstvenim sposobnostima. Kada se oseća nesigurno, dete može da počne da traži načine da privuče pažnju roditelja i zadobije njihovu naklonost. Ponekad se to ispoljava kroz izražene napade besa, agresivno ponašanje, odbijanje hrane ili odbijanje da govori. U izvornom opisu navodi se da, kada takvi pokušaji ne donesu željenu bliskost, reakcije mogu da postanu još izraženije, sve do snažne agresivnosti ili, suprotno tome, povlačenja u sebe i socijalne izolacije. Ove posledice ne treba posmatrati kao neizbežne ishode svakog odvajanja. Reč je o mogućim obrascima opisanim u izvornom materijalu, a koliko su oni opšte primenljivi treba stručno proveriti.
Zašto roditelj ponekad teško prihvata sopstveno dete?
Razlozi emocionalnog odbijanja deteta mogu da budu složeni, a roditelji često nisu potpuno svesni onoga što utiče na njihovo ponašanje. Jedan od mogućih razloga leži u njihovom sopstvenom odrastanju. Roditelj koji ni sam nije doživeo dovoljno prihvatanja može nesvesno da ponavlja obrasce ponašanja svojih roditelja. Ponekad se nerazrešena osećanja ljutnje i neprijateljstva prema sopstvenim roditeljima izražavaju kroz odnos prema detetu. U drugim slučajevima odrasla osoba u detetu prepoznaje osobine koje smatra sopstvenim nedostacima, pa prema njima razvija odbojnost. Posebno težak oblik takvog ponašanja nastaje kada roditelj preko deteta pokušava da povredi drugog roditelja. Takvi postupci mogu da se pojave tokom razdvajanja ili razvoda, kada nerešeni međusobni sukobi odraslih počnu da utiču na njihov odnos s detetom. Ovim primerima zajednička je mogućnost da dete snosi emocionalne posledice iskustava, osećanja i sukoba koji zapravo pripadaju odraslima.
Nedoslednost u vaspitanju: kada se pravila menjaju s roditeljskim raspoloženjem
Dete lakše razume granice kada su roditeljske reakcije donekle postojane. Nasuprot tome, pravila koja se neprestano menjaju mogu da stvore nesigurnost i zbunjenost. Nedoslednost u vaspitanju naročito može da se pojavi kada su roditelji opterećeni svakodnevnim obavezama, iscrpljeni ili nemaju dovoljno vremena i strpljenja. Majka koja je stalno umorna može u jednom trenutku da kazni dete zbog ponašanja na koje inače ne reaguje, a već sledećeg dana da dopusti upravo ono što je ranije zabranjivala. Ponekad je razlog takvog popuštanja jednostavno potreba da predahne ili da bez ometanja završi posao. Slična situacija može da nastane i kod očeva koji zbog posla provode malo vremena s decom. Želeći da izbegnu sukobe tokom zajedničkih trenutaka, dopuštaju im gotovo sve, dok detetovo ponašanje ne počne da ih frustrira. Tada čak i sitan povod može da dovede do iznenadne i preterano oštre kazne. Detetu je teško da razume zašto se ista stvar nekada dopušta, a nekada kažnjava. Ono postepeno gubi sigurnost u sopstveno razumevanje pravila, ali i u predvidivost roditeljskih reakcija. Takvu zbunjenost mogu da prate strah i pitanje da li je roditeljska ljubav zaista stalna. U izvornom tekstu opisuje se mogućnost da se dete od tih osećanja brani različitim problemima u ponašanju i reakcijama koje se nazivaju neurotičnim.
Roditelji imaju pravo na grešku, ali i odgovornost da je priznaju
Nijedan roditelj ne može uvek da postupa potpuno dosledno. Povremena nepravda, pogrešna odluka ili reakcija pod uticajem umora deo su stvarnog porodičnog života. Spremnost roditelja da prizna sopstvenu grešku može da promeni način na koji dete doživljava takvu situaciju. Dete može da razume da je roditelj pogrešio ili bio nedosledan, posebno kada odrasla osoba otvoreno prihvati odgovornost umesto da za sopstveni postupak okrivljuje dete. Time se stvara mogućnost da povremena greška ne naruši poverenje koje se gradi kroz odnos.
Kada majka i otac imaju različita pravila
Nedoslednost se ne pojavljuje samo u postupcima jednog roditelja. Ona može da proistekne i iz neslaganja majke i oca o tome kako treba vaspitavati dete. Različiti roditeljski stavovi sami po sebi nisu nužno najveća teškoća. Dete može da se prilagodi činjenici da roditelji nemaju potpuno isti pristup, naročito ako oni međusobno prihvataju i poštuju te razlike. Mnogo veći problem mogu da predstavljaju sukobi koji nastaju zbog neslaganja oko vaspitanja. Ako jedan roditelj nešto zabrani, a drugi odmah dopusti, dete će se razumljivo češće obraćati onom koji je popustljiviji. Ipak, takva situacija ne donosi samo prednost blažem roditelju. Prema izvornom objašnjenju, dete istovremeno može da izgubi poverenje u oboje, jer njihove odluke više ne doživljava kao pouzdane. Zato nije neophodno da roditelji razmišljaju potpuno isto. Mnogo je važnije da njihova međusobna neslaganja ne postanu izvor stalnih sukoba i nesigurnosti za dete.
Nerealna očekivanja: kada detetov život postane roditeljski plan
Neki roditelji zamišljaju detetovu budućnost mnogo pre nego što ono dobije priliku da pokaže sopstvena interesovanja i sposobnosti. Očekuju da bude uspešno u svemu, da postiže najbolje rezultate i da se razvija prema unapred osmišljenom planu koji ne ostavlja dovoljno prostora njegovim individualnim potrebama. Takav odnos često podrazumeva neprestano usmeravanje, savetovanje i postavljanje zahteva. Detetovo protivljenje se ne prihvata, a neispunjavanje očekivanja može da bude praćeno kaznom. Roditelj određuje raspored gotovo svih aktivnosti: kada će dete jesti, spavati i igrati se, šta će obući i s kim će se družiti. Posebna pažnja pridaje se urednosti, čistoći i spremnosti da se svako uputstvo izvrši bez oklevanja. Od deteta se prvenstveno očekuje poslušnost. Njegove želje i trenutne mogućnosti često ostaju u drugom planu, dok se uspešnost meri time koliko dobro sledi roditeljske zamisli. Takva deca ponekad vrlo rano počinju da uče strane jezike, pohađaju časove muzike, balet ili druge organizovane aktivnosti. Međutim, sam broj aktivnosti ne određuje kvalitet njihovog razvoja. Problem nastaje kada zahtevi postanu veći od onoga što dete može da podnese.
Posledice stalnog pritiska da se bude najbolji
Dete od kojeg se stalno traže visoki rezultati može da počne da doživljava svaki neuspeh kao razočaranje za roditelje. Ako očekivanja prevazilaze njegove stvarne mogućnosti, javlja se frustracija jer ne uspeva da ispuni ono što se od njega traži. Iz takvog iskustva može da nastane osećaj da nije dovoljno dobro, a kasnije i osećaj krivice. Pritisak da u svemu bude savršeno ostavlja malo prostora za prirodno učenje kroz pokušaje, greške i postepeno savladavanje novih veština. Izvorni tekst ističe i da se roditeljski planovi zasnovani na takvim previsokim zahtevima često ne ostvare. Uprkos uloženom trudu i stalnoj kontroli, detetova budućnost ne mora da odgovara unapred zamišljenim očekivanjima.
Roditelji koji stalno kritikuju
Postoje roditelji koji gotovo nikada ne pokazuju zadovoljstvo onim što dete uradi. Čak i kada su zadovoljni njegovim ponašanjem ili postignućem, uzdržavaju se od pohvale jer strahuju da bi dete zbog priznanja moglo da postane razmaženo ili da prestane da se trudi. Umesto ohrabrenja, takav odnos obeležavaju česte primedbe, opomene i kritike. Dete se poredi s vršnjacima koji su navodno pametniji, uspešniji ili bolji, a ponekad je izloženo i porugama ili ismevanju. Stalno suočavanje s navodnim sopstvenim nedostacima može postepeno da naruši detetovo samopouzdanje. Umesto da razvija sigurnost u svoje sposobnosti, dete počinje da sumnja u sopstvenu vrednost. U poređenju s drugima može da se oseća manje sposobno i manje uspešno, a takav doživljaj često prati nezadovoljstvo sobom. Kada dete retko dobija priznanje za trud i ono što je dobro uradilo, kritika može da postane način na koji počinje da posmatra i procenjuje samo sebe.
Preterana zaštita: kada briga počne da ograničava samostalnost
U prvim mesecima i godinama života dete u velikoj meri zavisi od odraslih. Roditeljska spremnost da ga štiti, pomaže mu i zadovoljava njegove potrebe tada je neophodan deo brige o njemu. Međutim, kako dete raste, menjaju se i njegove mogućnosti. Ono postepeno želi da sve više stvari pokuša samostalno, a roditeljska pomoć treba da prati taj razvoj. Problem nastaje kada roditelj nastavlja da postupa kao da je dete potpuno bespomoćno, iako je već spremno da preuzme jednostavne aktivnosti. Dete želi samo da jede, obuje cipele ili dohvati neki predmet, ali ga roditelj stalno zaustavlja. Govori mu da je premalo, da nešto ne ume da uradi, da bi moglo da padne ili se uprlja, a zatim zadatak obavlja umesto njega. Takve reakcije mogu da proisteknu iz iskrene brige, ali dete istovremeno ostaje bez prilike da isproba sopstvene sposobnosti. Ako odrasli uporno preuzimaju ono što dete može da nauči da radi samo, njegova samostalnost se teže razvija. Ono može da ostane preterano zavisno od roditelja, nesigurno u sopstvene mogućnosti i plašljivo pred novim iskustvima.
Kako reaguje dete kojem se ne dopušta da odraste?
Dete koje oseća da je pod stalnim nadzorom može da razvije snažan otpor prema roditeljskim ograničenjima. Ponekad se taj otpor izražava ljutnjom, preteranim zahtevima ili neposlušnošću u porodičnom okruženju. Istovremeno, van kuće isto dete može da deluje izrazito mirno, poslušno, plašljivo i nesigurno. U takvim okolnostima može da stekne utisak da je majka uvek prisutna, da mu ne dopušta da preuzme bilo kakav rizik i da ga, bez obzira na njegove stvarne sposobnosti, i dalje smatra malim detetom. Izvorni tekst povezuje preteranu zaštitu i s mogućnošću da dete postane zahtevno i usmereno prvenstveno na sopstvene potrebe. Opisuju se i teškoće u sklapanju prijateljstava, kao i kasniji problemi u komunikaciji s drugim ljudima.
Zbog čega roditelji postaju preterano zaštitnički nastrojeni?
Razlozi zbog kojih dete zauzima posebno mesto u životu roditelja mogu da budu različiti. Ponekad dete ima zdravstvenu teškoću ili određeni razvojni poremećaj, zbog čega roditelji osećaju pojačanu potrebu da ga zaštite. U drugim porodicama rođenje deteta dugo se iščekivalo. Tome mogu da prethode teškoće sa začećem, neplodnost ili trudnoća čije je održavanje zahtevalo posebnu pažnju. Ponekad su i sami odnosi roditelja pre rođenja deteta bili opterećeni ozbiljnim bračnim problemima. U takvim okolnostima majka može da doživi dolazak deteta kao svojevrsnu nagradu nakon prethodnih teškoća, razočaranja i neispunjenih očekivanja. U izvornom prikazu takve majke opisane su kao izrazito odgovorne, snažno vezane za porodicu i s naglašenom potrebom za majčinskom brigom. Očevi u opisanom porodičnom obrascu često manje učestvuju u donošenju odluka i imaju slabiji autoritet u odnosu na majku i dete. Preterana zaštita tada može da bude povezana s naročito snažnom emocionalnom usmerenošću roditelja na dete.
Kada zaštitnički odnos preraste u preterano popuštanje
Pojedina deca koja odrastaju uz izrazito zaštitnički pristup počinju da se prema majkama ponašaju buntovno, prkosno i vrlo zahtevno. Nastojeći da udovolji detetu ili izbegne sukob, majka može da postaje sve popustljivija, dok dete pokušava da preuzme kontrolu nad svakodnevnim situacijama. Jedan od navedenih primera jeste ponašanje u prodavnici. Dete zahteva da mu se nešto kupi, a kada ne dobije ono što želi, reaguje burnim negodovanjem i izraženim ispadom kako bi pokušalo da promeni roditeljsku odluku. Ako roditelj pritom deluje bespomoćno i stalno popušta, odnos mogu da obeleže sve veći zahtevi deteta i sve manja roditeljska sposobnost da postavi granice.
Preterana strogost: kada poslušnost postane važnija od razvoja
Strog vaspitni pristup često se zasniva na očekivanju da dete bez pogovora sluša roditelja i prilagođava se njegovim pravilima. Roditelji tada mogu preterano da ograničavaju ponašanja koja su uobičajena za detetov uzrast. Vriska, skakanje, trčanje, lupanje i živahna igra mogu odraslima da budu naporni, ali su istovremeno deo detetovog prirodnog načina izražavanja i igre. Problem nastaje kada roditelj takvo ponašanje posmatra prvenstveno kao neposlušnost koju treba suzbiti. Preterana strogost može da se ispolji i kroz zahteve koji nisu prilagođeni detetovoj razvojnoj zrelosti. Od trogodišnjeg deteta, na primer, može da se očekuje da potpuno samostalno sprema igračke, iako mu je za taj zadatak još potrebna pomoć ili usmeravanje. Od prirodno živahnog deteta može da se zahteva da tokom posete drugim ljudima sedi nepomično, ništa ne dodiruje, ne razbacuje predmete i u svakom trenutku bude besprekorno pristojno. Takva očekivanja mogu da prevaziđu njegove stvarne razvojne mogućnosti.
Kada roditelj pokušava da oblikuje dete prema sebi
Roditelji skloni preteranoj strogosti često ulažu mnogo energije u nastojanje da dete postane upravo onakvo kakvi su oni sami. Svoj pristup mogu da opravdavaju uverenjem da će ga stroga disciplina najbolje pripremiti za budućnost i zaštititi od razmaženosti. Kada dete pokazuje mnogo energije ili nije dovoljno poslušno, neki roditelji zbog toga traže i pomoć psihologa, smatrajući da njegovo ponašanje predstavlja problem. Potpunu poslušnost nastoje da postignu kaznama i dugim, učestalim predavanjima o tome šta dete sme, a šta ne sme da radi. Međutim, dete često nije razvojno spremno da razume veći deo takvih objašnjenja. Umesto da usvoji željenu poruku, može da postane zbunjeno i uplašeno. Preterana spoljašnja kontrola može da ograniči razvoj njegove samostalnosti i sposobnosti da samo pokreće aktivnosti i donosi odluke. Posledice mogu da se primete i u odnosima s vršnjacima. Dete može da deluje izuzetno pristojno i poslušno u društvu odraslih, koji ga zbog takvog ponašanja često hvale i ističu kao primer drugima. Istovremeno, među vršnjacima može da ima teškoće da ravnopravno učestvuje u zajedničkoj igri i aktivnostima, pa može da doživi i odbacivanje.
Stroga kazna ne znači da je dete naučilo da upravlja svojim ponašanjem
Posebno ozbiljne posledice u izvornom tekstu povezuju se s primenom oštrih kazni, naročito fizičkog kažnjavanja. Dete koje je kod kuće izrazito mirno i poslušno može u vrtiću ili školi da se ponaša sasvim drugačije. U odnosima s vršnjacima može da postane grubo i agresivno i da nastoji da po svaku cenu zauzme dominantan položaj. Takva razlika u ponašanju opisuje se kao pokazatelj da dete nije razvilo sopstvenu unutrašnju kontrolu, već se ponaša u skladu s pritiskom koji na njega vrše odrasli. Zanimljivo je da se u tom pogledu preterano strogo vaspitanje povezuje sa sličnim problemom koji može da nastane kod izrazito popustljivih roditelja. U oba slučaja dete može da ima teškoće da razvije samostalnu kontrolu ponašanja, iako su roditeljski postupci gotovo suprotni. Kod preterane strogosti prisutno je mnogo nadzora i ograničavanja, a premalo razumevanja. Dete se prilagođava spoljašnjim zahtevima, ali ne razvija u dovoljnoj meri sposobnost da samostalno upravlja svojim ponašanjem.
Prikriveni otpor i telesne reakcije
Dete koje se boji da se otvoreno suprotstavi strogim roditeljima može da razvije manje primetne načine da izbegava njihove zahteve. Ponekad deluje nemarno, ponaša se kao da nije čulo uputstvo ili često zaboravlja ono što mu je rečeno. Ako ga prisiljavaju da jede, može da pokušava da sakrije hranu kako bi izbeglo roditeljsku kontrolu. U nekim situacijama emocionalna napetost može da se izražava i kroz telesne tegobe. Izvorni tekst pominje glavobolje, bolove u stomaku i bolove u predelu srca kao moguće psihosomatske reakcije povezane s takvim iskustvima. Zato sporije savladavanje određene veštine ili slabiji uspeh u poređenju s vršnjacima ne moraju da znače da je dete manje inteligentno ili lenjo. Iza teškoća ponekad mogu da stoje strah, nesigurnost i nedostatak poverenja u sopstvene sposobnosti.
Kako pomoći detetu da razvije samopouzdanje i napreduje?
Kada dete sporije usvaja određene veštine ili ne uspeva da ispuni očekivanja, dodatni pritisak nije jedini mogući odgovor. Mnogo je korisnije pažljivo razmotriti šta ga u tome sprečava i kakva mu je podrška roditelja potrebna. Izvorni tekst donosi sedam smernica usmerenih na razvoj samopoštovanja, samostalnosti i sigurnosti u sopstvene sposobnosti.
1. Pomozite detetu da prepozna sopstvenu vrednost
Samopoštovanje se razvija kroz iskustva u kojima dete prepoznaje da vredi i da njegove sposobnosti zaslužuju poverenje. Kada roditelji svojim odnosom pokazuju da ga cene, dete postepeno stvara pozitivniju sliku o sebi. Takva sigurnost može da mu pomogne da spremnije prihvata nove zadatke, pokušava da savlada nepoznate veštine i suočava se sa situacijama koje od njega zahtevaju trud. Dete koje ima dobro mišljenje o sebi lakše pronalazi hrabrost za nove pokušaje.
2. Prepoznajte trud i pozitivne pokušaje
Umesto da roditeljska pažnja stalno bude usmerena na greške, korisno je primećivati ono što dete pokušava da uradi dobro. Njegov trud, pozitivni postupci, interesovanja i sklonosti zaslužuju ohrabrenje, čak i kada konačni rezultat još nije onakav kakav se očekuje. Istovremeno treba voditi računa o tome koliko se zahteva i obaveza postavlja pred dete. Preterano opterećenje može da izazove stres, a takvo stanje može da oteža uspešno izvršavanje zadataka. Drugim rečima, stalno povećavanje pritiska ne mora da poboljša detetov uspeh. Ponekad može da dovede do suprotnog rezultata.
3. Pružite pomoć, ali ostavite prostor za samostalnost
Roditeljska podrška treba da bude odmerena. Ako odrasli stalno obavljaju zadatke umesto deteta, ono nema dovoljno prilika da stekne poverenje u sopstvene sposobnosti. Međutim, nije korisno ni ostaviti ga potpuno samog pred zadatkom s kojim još ne ume da izađe na kraj. Najbolji pristup opisan u izvornom tekstu predstavlja ravnotežu između početnog usmeravanja i samostalnog rada. Roditelj može da pomogne detetu da započne aktivnost, pokaže mu kako da pristupi zadatku ili mu pruži potrebnu podršku, a zatim da mu dopusti da samo nastavi i završi ono što radi. Tako pomoć ne zamenjuje detetov trud, već mu omogućava da postepeno razvija samostalnost.
4. Postavljajte očekivanja koja dete može da ostvari
Roditeljska očekivanja imaju svoje mesto u vaspitanju, ali moraju da odgovaraju detetovim stvarnim mogućnostima. Ako su standardi stalno viši od onoga što dete može da postigne, ono može da stekne osećaj da, bez obzira na trud, nikada neće biti dovoljno uspešno. Takvo iskustvo ne pomaže izgradnji samopouzdanja. Zato je važno da zahtevi budu ostvarivi i da postepeno postaju složeniji, u skladu s detetovim napretkom. Tako dete dobija priliku da savladava nove izazove bez stalnog osećaja da ne uspeva da ispuni roditeljska očekivanja.
5. Neka pozitivne reakcije budu znatno češće od negativnih
Izvorni tekst predlaže odnos od pet pozitivnih reakcija na jednu kaznu ili negativnu reakciju, predstavljajući odnos 5 : 1 kao posebno delotvornu kombinaciju. Kao pozitivne reakcije navode se pohvala, ohrabrenje i topao osmeh. U negativne reakcije ubrajaju se prekor, kritika, ravnodušnost, pa čak i mrštenje. Suština opisane smernice jeste da dete mnogo češće doživi da roditelji prepoznaju njegovo dobro ponašanje i trud nego da izražavaju nezadovoljstvo i osudu. Navedeni odnos pripada izvornom pristupu i bez dodatne provere ne treba ga predstavljati kao univerzalno naučno utvrđeno pravilo.
6. Pre kritike primetite ono što je dobro
Kada procenjujemo detetov rad ili ponašanje, korisno je početi od onoga što je uspelo. Čak i kada pozitivne strane nije lako prepoznati, vredi ih pažljivo potražiti. Zatim se može izdvojiti nešto zanimljivo u detetovom pokušaju, poput originalne ideje ili neobičnog pristupa zadatku. Tek nakon takvog sagledavanja dolazi red na ukazivanje na nedostatke koje zaista treba ispraviti. Kritika tada treba da bude konstruktivna i usmerena na ono što dete može da razume i poboljša. Izvorni tekst predlaže i jednostavan način da preispitate sopstveno ponašanje: nekoliko dana zapisujte pohvale i negativne reakcije koje upućujete detetu. Zatim pogledajte kakav je njihov međusobni odnos. Prema predloženom pravilu, ako na jednu negativnu reakciju dolazi manje od pet pohvala, to je znak da bi roditelj trebalo da razmotri promenu pristupa vaspitanju. Ako dete neprestano dobija više kritika nego priznanja za svoj trud, može da počne da veruje da nikada neće uspeti da ispuni roditeljska očekivanja. Takav doživljaj može da umanji njegovo samopoštovanje i pojača osećaj teskobe.
7. Nemojte svaku detetovu aktivnost pretvarati u priliku za pohvalu
Iako je pozitivna povratna informacija važna, preterano hvaljenje takođe može da stvori teškoće. Ako dete stalno očekuje pohvalu za ono što uradi, može da počne da doživljava svaki drugačiji odgovor kao znak neuspeha. Zato nije potrebno da roditelj neprestano procenjuje i vrednuje svaki njegov postupak. Detetu je često važnije da oseti da ga odrasli zaista vide, čuju i primećuju. Na primer, kada dete pokaže svoj crtež, roditelj ne mora odmah da kaže da je predivan ili savršen. Može jednostavno da primeti da je dete obojilo kuću plavom bojom i da je iznad nje nacrtalo oblake. Može i da ga pita šta predstavlja neki deo crteža. Takva reakcija pokazuje stvarno interesovanje za ono što je dete napravilo i ostavlja mu prostor da govori o svom radu, bez potrebe da svaki njegov pokušaj bude ocenjen kao uspeh ili neuspeh.
