Temelji zdravog vaspitanja

Odnos roditelja i deteta počinje pre rođenja

Veza između roditelja i deteta počinje da se oblikuje još tokom trudnoće, a u izvesnom smislu i pre začeća. Budući roditelji zamišljaju kako će njihovo dete izgledati, kakav će imati temperament i kakav ih zajednički život očekuje. Ta očekivanja postepeno postaju deo njihovog emocionalnog odnosa prema detetu.

Tokom trudnoće doživljaj roditeljstva postaje neposredniji. Majka prolazi kroz telesne, hormonalne i emocionalne promene koje je pripremaju za dolazak bebe. Njena pažnja sve se više usmerava na negu, zaštitu i bliskost s detetom. I otac se priprema za roditeljstvo. Njegova uloga, naročito u tradicionalnom shvatanju porodice, često se povezuje s pružanjem sigurnosti i podrške majci i detetu. Međutim, emocionalna povezanost i svakodnevna briga odgovornost su oba roditelja.

Komunikacija s detetom postoji i pre rođenja. Majka oseća njegove pokrete, dok dete postepeno reaguje na kretanje majčinog tela i zvuke iz okoline. Emocionalno stanje trudnice povezano je s fiziološkim procesima koji mogu da utiču na razvoj deteta. Dugotrajna izloženost izrazitom stresu i nepovoljnim životnim okolnostima može biti jedan od faktora rizika za njegov kasniji razvoj.

U starijoj literaturi o razvoju posebna pažnja posvećivala se razlikama u psihomotornom i emocionalnom razvoju dece iz neželjenih trudnoća. Takve nalaze važno je razumeti u kontekstu složenih porodičnih i životnih okolnosti, a ne kao unapred određenu sudbinu deteta. Rani razvoj, naime, ne oblikuje jedan događaj ili osećanje, već dugotrajno međusobno delovanje bioloških faktora, roditeljske brige i iskustava koja dete stiče.

Prvi susret i stvaranje emocionalne povezanosti

Rođenje predstavlja početak sasvim novog odnosa između majke i deteta. Beba, koja je mesecima bila deo majčinog tela, postaje zasebno biće sa svojim potrebama, reakcijama i ritmom. Za majku je taj susret često ispunjen snažnim i različitim emocijama. Uz radost mogu da se jave iscrpljenost, bol, nesigurnost, strah i osećaj velike odgovornosti. Upravo tada počinje prilagođavanje u kojem majka upoznaje svoje dete, a dete postepeno uči da prepoznaje osobu koja o njemu brine.

Emocionalno povezivanje ne razvija se istom brzinom kod majke i bebe. Majka može da počne da oseća snažnu privrženost odmah nakon porođaja, dok dete tokom narednih meseci sve jasnije pokazuje prepoznavanje, bliskost i želju za kontaktom. Na uspostavljanje te veze utiču biološki procesi, hormonalne promene, lična iskustva i svakodnevna nega.

Posebnu vrednost ima neposredan telesni kontakt. Kada je beba položena na majčine grudi, oseća toplinu njenog tela, poznati ritam disanja i otkucaje srca. Takav susret može da pomogne bebi da se umiri i da uspostavi prvu bliskost. Kontakt koža na kožu i boravak novorođenčeta uz majku važni su delovi savremene nege nakon porođaja. Na tom principu zasnivaju se i programi poput UNICEF-ove inicijative „Bolnica – prijatelj beba”, koji podržavaju rani kontakt, dojenje i zajednički boravak majke i bebe. Ranija istraživanja povezivala su čest rani kontakt majke i novorođenčeta s kvalitetom njihove kasnije emocionalne povezanosti.

Ipak, bliskost nije ograničena na prvih nekoliko sati ili dana. Ona može da se razvija i učvršćuje kroz svaki naredni susret, hranjenje, dodir i pažljiv odgovor na bebine potrebe. Zato ni neizbežno odvajanje iz medicinskih razloga nakon porođaja ne znači da je izgubljena mogućnost stvaranja snažne emocionalne veze. Za novorođenče su posebno dragoceni toplina, predvidljivost i prisustvo osobe koja o njemu brine. Iznenadna ili dugotrajna odvajanja mogu biti stresna za majku i dete, pa je važno omogućiti njihov kontakt čim to zdravstvene okolnosti dozvole.

Kako dete uči da može da veruje roditeljima

Jedan od najznačajnijih razvojnih procesa tokom prve godine života jeste postepeno uspostavljanje uzajamnog razumevanja. U početku roditelji pokušavaju da prepoznaju šta beba želi. Plač može da znači glad, umor, nelagodnost ili potrebu za blizinom. Pokreti tela, izraz lica, pogled i oglašavanje takođe prenose poruke. Kako roditelji stiču iskustvo, postaju sigurniji u prepoznavanju tih signala.

Istovremeno i dete počinje da uočava povezanost između sopstvenog ponašanja i reakcija okoline. Kada zaplače zbog gladi i roditelj ga nahrani, postepeno stiče iskustvo da njegova potreba može da bude prepoznata. Kada se uznemiri i dobije utehu, uči da neprijatnost nije trajna i da postoji neko ko može da mu pomogne. Takva iskustva čine osnovu osećaja sigurnosti.

Oko drugog meseca života socijalna komunikacija postaje izraženija. Beba sve duže posmatra lice roditelja, reaguje na glas, osmeh i pokrete i pokazuje sve više interesovanja za neposredan kontakt. Hranjenje, presvlačenje, igra i nežni razgovori tada postaju prilike za komunikaciju licem u lice. Roditelj reaguje na bebu, a beba na roditelja. Njihove reakcije postepeno se usklađuju.

Između trećeg i devetog meseca života to uzajamno prilagođavanje obično postaje sve uspešnije. Roditelj lakše prepoznaje šta određeni pokret, glas ili izraz lica znači, dok dete sve bolje predviđa kako će roditelj reagovati. U početku su nesporazumi česti. Roditelj može da pomisli da je beba gladna iako je umorna. Može da joj ponudi igračku kada ona zapravo želi mir ili blizinu.

Takvi trenuci sami po sebi nisu problem. Važno je da se komunikacija nastavi. Roditelj primećuje da njegov odgovor nije pomogao, pokušava drugačije i pronalazi ono što bebi odgovara. Na taj način oboje uče. Dete otkriva da svojim ponašanjem može da utiče na okolinu. Roditelj razvija sposobnost da prepozna njegove potrebe i odgovori na njih.

Ponavljanjem uspešnih iskustava skraćuje se vreme potrebno za međusobno razumevanje, a komunikacija postaje bogatija i složenija. Dete pritom ne uči samo kako da dobije ono što mu je potrebno. Ono postepeno razvija osećaj sopstvenog postojanja, uticaja i povezanosti s drugima.

Komunikacija počinje mnogo pre prvih reči

Roditelji s bebom komuniciraju i kada ne izgovore nijednu reč. Način na koji je podižu, drže u naručju, pogledaju ili joj prilaze govori o njihovom raspoloženju i nameri. Beba još ne razume značenje rečenica, ali može da reaguje na ton glasa, ritam pokreta, izraz lica i telesnu napetost. Ubrzan govor, nagli pokreti i uznemireno ponašanje ponekad mogu dodatno da pojačaju njenu nelagodnost. Smiren glas, predvidljivi pokreti i nežan kontakt često olakšavaju umirivanje.

Zato je emocionalna stabilnost roditelja važan deo rane komunikacije. Ona ne znači da roditelj nikada ne sme da bude umoran, zabrinut ili nesiguran. Znači da nastoji da prepozna sopstveno stanje i da ne dozvoli da ono neprestano određuje kvalitet njegovog odgovora na dete. Suština dobre komunikacije nije u tome da roditelj uvek odmah zna šta bebi treba. Mnogo je važnije da obraća pažnju, pokušava da razume i prilagođava svoj odgovor.

Dete se rađa bez jasnog razumevanja razlike između sebe i sveta oko sebe. Tokom razvoja postepeno upoznaje sopstveno telo, svoje reakcije i ljude koji ga neguju. Roditelj je u početku jedan od najvažnijih delova tog iskustva. Kada beba šalje signal gladi i zatim dobije hranu, nastaje jednostavna, ali važna povezanost: njeno ponašanje dovelo je do odgovora. Iz mnoštva takvih iskustava razvija se osećaj da okolina može biti razumljiva i predvidljiva. Taj osećaj postaje važan oslonac za kasnije odnose, upoznavanje drugih ljudi i suočavanje s teškoćama.

U odraslom dobu ljudi se često, svesno ili nesvesno, oslanjaju na iskustva iz sopstvenog detinjstva. U neizvesnim trenucima mogu da se prisete kako su ih roditelji tešili, savetovali ili im ukazivali poverenje. Takva sećanja ponekad pružaju osećaj unutrašnje sigurnosti i kada roditelji nisu fizički prisutni.

Zato svakodnevni odnos s malim detetom ima značaj koji prevazilazi pojedinačni trenutak. Hranjenje, dojenje, nega, masaža, zajednička igra i nežni razgovori nisu samo radnje kojima se zadovoljavaju neposredne potrebe. Oni istovremeno pružaju prilike za uspostavljanje bliskosti i podsticanje telesnog, emocionalnog i socijalnog razvoja.

Šta se događa kada dete ne dobija odgovor koji mu je potreban

Nije uvek jednostavno prepoznati detetove potrebe, naročito kada roditelj prolazi kroz težak životni period. Depresivnost, snažna anksioznost, dugotrajan stres, emocionalna iscrpljenost ili zaokupljenost ozbiljnim problemima mogu da otežaju roditelju da primeti i razume detetove signale. Kada se to događa često i bez odgovarajuće podrške, kvalitet međusobne komunikacije može da oslabi.

Beba pokušava da uspostavi kontakt, ali reakcija izostaje ili ne odgovara njenoj potrebi. Na primer, dete traži bliskost, a dobija igračku. Umorno je i potrebno mu je umirivanje, a roditelj pokušava da ga zabavi. Uznemireno je, a umesto utehe dobija niz novih nadražaja.

Posmatrano sa strane, može da izgleda da je takva briga izuzetno pažljiva, jer roditelj detetu stalno nešto pruža. Međutim, količina ponuđenih stvari ne može da zameni razumevanje stvarne potrebe. Dete može da ima mnogo igračaka, odeće i pažljivo organizovanih aktivnosti, a da mu ipak nedostaje emocionalna povezanost. U izvornom poglavlju posebno se naglašava razlika između pružanja velike količine pažnje i odgovora koji je detetu zaista potreban. Dugotrajan izostanak osetljivih i primerenih odgovora može negativno da utiče na osećaj sigurnosti i emocionalni razvoj.

Važno je, međutim, razlikovati povremene teškoće od trajnog obrasca zanemarivanja. Roditelj koji prolazi kroz depresiju ili iscrpljenost nije automatski emocionalno nedostupan niti nesposoban da kvalitetno brine o detetu. Uz odgovarajuću podršku, lečenje kada je potrebno i uključivanje drugih bliskih osoba, moguće je zadovoljiti detetove potrebe i očuvati snažnu povezanost.

Poverenje u detetove mogućnosti

Zdrav razvoj ne zavisi samo od toga koliko roditelj štiti dete već i od toga koliko veruje u njegove mogućnosti. Dete u prvim godinama života gotovo svakodnevno pokušava nešto novo. Želi da dohvati predmet koji mu je van domašaja, da se okrene, ustane, puzi, hoda ili samostalno istraži prostor. U početku ne poznaje jasno ni sopstvene granice ni ograničenja okoline. Upravo ta radoznalost podstiče razvoj novih sposobnosti.

Roditelj koji prepoznaje detetovu spremnost za sledeći korak i omogućava mu da bezbedno istražuje pruža važnu podršku njegovom razvoju. Takav odnos podrazumeva poverenje u ono što dete tek treba da nauči, bez očekivanja da nešto mora da savlada pre nego što je spremno. Umesto da sam ukloni svaku teškoću, roditelj mu omogućava da pokuša, pogreši, promeni pristup i ponovo pokuša. S vremenom dete stiče iskustvo da njegove sposobnosti rastu i da prepreke nisu uvek razlog za odustajanje.

Prvi koraci ka samostalnosti

Oko prvog rođendana dete postaje sve pokretljivije i počinje postepeno da se udaljava od osobe uz koju se oseća najsigurnije. Najpre se udalji svega nekoliko koraka, a zatim istražuje sve veći prostor. Ipak, tokom tih malih istraživačkih poduhvata često se okreće, traži pogled roditelja ili mu se vraća. Njegova samostalnost razvija se upravo iz osećaja da postoji sigurno mesto na koje može da se vrati.

Kako sazreva, dete postepeno razvija sposobnost da zadrži osećaj povezanosti s roditeljem čak i kada nisu zajedno. U tom periodu neka deca posebno se vezuju za određeni predmet: plišanu igračku, ćebence, komadić tkanine ili cuclu. Takav predmet naziva se prelaznim objektom. On detetu može da pruži utehu pri uspavljivanju, odvajanju ili u drugim trenucima kada mu je potrebna dodatna sigurnost. Poznati miris, dodir ili prisustvo omiljene igračke pomažu mu da se lakše prilagodi privremenom odsustvu roditelja.

Kako deca uče granice

Odrastanje podrazumeva neprestano istraživanje. Dete želi da otkrije šta može da uradi, dokle sme da ode, kako predmeti funkcionišu i kako će drugi reagovati na njegove postupke. Pritom ispituje i granice ponašanja. Njegov temperament, urođena radoznalost i razvojne mogućnosti utiču na način i intenzitet tog istraživanja.

Drugi važan uticaj dolazi od roditelja. Oni svojim vaspitnim postupcima određuju šta je prihvatljivo, kako se poštuju potrebe drugih ljudi i u kojim situacijama dete može samostalno da odlučuje. Način postavljanja tih granica često je povezan s ličnim iskustvima roditelja i vaspitanjem koje su sami dobili.

Neke porodice neguju vrlo slobodan pristup, uz malo pravila i ograničenja. Takav odnos može da stvori teškoće ako dete nikada ne nauči da i drugi ljudi imaju svoje potrebe, prava i lični prostor. Dete koje je naviklo da se svaka njegova želja odmah ispunjava može da očekuje isti odnos i van porodice. Kada se nađe među vršnjacima, u vrtiću ili drugom okruženju, može mu biti teško da razume zašto ne može uvek da odlučuje o svemu. Bez prilike da uči samokontrolu i uvažavanje drugih, teže će prilagođavati svoje ponašanje različitim društvenim situacijama.

Samostalno odlučivanje i prirodne posledice

Kao što dete mora da upozna granice, potrebno mu je omogućiti i da donosi odluke primerene svom uzrastu. Svaka takva prilika pomaže razvoju samostalnosti i razumevanju posledica sopstvenih postupaka.

U izvornom poglavlju kao primer navodi se hranjenje. Detetu treba dozvoliti da izrazi da ne želi da jede, umesto da se svaki obrok pretvori u nadmetanje između roditelja i deteta. Ako dete odbije ponuđeni obrok, roditelj može mirno da završi hranjenje i ponudi hranu u sledećem odgovarajućem terminu, vodeći računa o uzrastu, zdravstvenom stanju i stvarnim potrebama deteta za hranom. Cilj nije kažnjavanje glađu, već izbegavanje prisile i razvijanje zdravijeg odnosa prema hranjenju.

Sličan princip može da se primeni i u igri. Ako dete ljutito odbija zajedničku igru, roditelj ne mora da insistira niti da ga beskrajno nagovara. Može da poštuje njegov trenutni izbor i ostavi mu prostor da samo odluči kada želi ponovo da uspostavi kontakt. Na taj način dete postepeno otkriva da njegove odluke imaju značenje, ali i da ne može uvek da upravlja ponašanjem drugih ljudi.

U vaspitanju se zato prepoznaju dva veoma različita pristupa. U prvom roditelj neprestano prilagođava okolinu detetovim željama, uklanjajući gotovo svaku prepreku i neprijatnost. U drugom roditelj postepeno pomaže detetu da nauči da funkcioniše u svetu koji nije uvek prilagođen njegovim trenutnim potrebama. Ako se dete nikada ne susreće s razočaranjem i ograničenjima, kasnije može teže da podnosi situacije u kojima okolnosti ne mogu da se promene.

Zadatak roditelja zato nije da ukloni svaku teškoću iz detetovog života, već da mu pruži sigurnost i podršku dok razvija sposobnost da se s teškoćama nosi.

Samopoštovanje se gradi svakodnevnim iskustvima

Slika koju dete razvija o sebi u velikoj meri nastaje kroz odnos s najbližim ljudima. Već u odojačkom uzrastu pažljivo prati izraz roditeljskog lica, ton glasa, gestove i način na koji mu se odrasli obraćaju. Iz tih reakcija postepeno saznaje kako ga drugi doživljavaju.

Kada roditelj primeti njegov trud, ohrabri ga ili pokaže zadovoljstvo postignutim, dete dobija potvrdu da je sposobno i vredno pažnje. Posebno je korisno omogućiti mu da samo obavi zadatke za koje je razvojno spremno. Dete koje dobije priliku da nešto pokuša i uspe razvija osećaj sopstvene sposobnosti.

Nasuprot tome, stalno omalovažavanje, ismevanje i poređenje s drugom decom mogu da oslabe njegovo samopouzdanje. Rečenice kojima se dete naziva glupim, nesposobnim ili lošijim od brata, sestre ili vršnjaka mogu da ostave snažan emocionalni trag. Takve reči nisu bezazlene samo zato što ne podrazumevaju fizičko kažnjavanje.

Zato roditelj treba da razlikuje detetovu vrednost od postupka koji želi da ispravi. Moguće je jasno reći da određeno ponašanje nije prihvatljivo, a da dete pritom ne dobije poruku da je ono samo loše ili manje vredno. Dete treba da nauči da su greške deo odrastanja i da roditeljska ljubav ne prestaje zbog jednog pogrešnog postupka.

Primećujte ono što dete radi dobro

Roditelji često brže reaguju na nepoželjno ponašanje nego na ono što dete svakodnevno radi dobro. Nestašluk, neposlušnost ili svađa gotovo odmah privuku pažnju, dok trud, strpljenje i saradnja ponekad prođu neprimećeno. Vredi razmisliti koliko puta tokom dana dete čuje kritiku, a koliko puta dobije priznanje za nešto što je uradilo kako treba. Stalna negativna povratna informacija teško bi prijala i odraslom čoveku, čak i kada bi dolazila od osobe koja mu želi dobro.

Umesto da se pažnja usmerava gotovo isključivo na greške, korisno je svesno primećivati poželjne postupke. Na primer, roditelj može da zapazi da je dete samo namestilo krevet, strpljivo čekalo red u igri ili pomoglo drugom detetu. Kada takve postupke prepozna i jasno ih imenuje, pomaže detetu da razume šta je uradilo dobro. Pohvala je posebno vredna kada je iskrena, konkretna i povezana sa stvarnim trudom ili ponašanjem.

Nagrade pritom ne moraju biti materijalne. Zagrljaj, osmeh, reč ohrabrenja ili zajedničko zadovoljstvo postignutim često imaju mnogo snažnije značenje od poklona. Dete tako uči da povezuje sopstveni trud i saradnju s osećajem zadovoljstva, a ne samo s izbegavanjem kazne.

Pravila su potrebna, ali moraju biti jasna

Svakoj porodici potrebna su određena pravila zajedničkog života. Njihova svrha nije uspostavljanje kontrole radi same kontrole, već pomoć detetu da razvije samodisciplinu, razumevanje posledica i poštovanje drugih. Deca će povremeno ispitivati granice čak i kada ih dobro poznaju. To je sastavni deo razvoja, a ne nužno znak da roditelji nešto rade pogrešno.

Pravila treba da budu razumljiva, primerena uzrastu i dovoljno jasna da dete zna šta se od njega očekuje. Na primer, porodica može da se dogovori da se tokom obroka ne gleda televizija, da udaranje i vređanje nisu dozvoljeni ili da se igra završava u određeno vreme.

Podjednako je važno da dete zna šta će se dogoditi ako prekrši pravilo. U nekim situacijama dovoljno je podsećanje ili upozorenje. U drugim može biti potrebno privremeno ograničiti određenu aktivnost, prekinuti igru ili uskratiti neku privilegiju, poput gledanja crtanog filma. Takve posledice treba da budu razumne, povezane s ponašanjem i sprovedene bez ponižavanja ili zastrašivanja.

Najveću vrednost ima doslednost. Ako se isto ponašanje jednog dana potpuno zanemari, a sledećeg izazove oštru reakciju, dete teško može da razume granice. Doslednost mu omogućava da predvidi reakcije roditelja i postepeno razvije sopstvenu kontrolu ponašanja.

Vreme provedeno zajedno ima posebno značenje

Savremeni porodični život često je ispunjen obavezama zbog kojih roditelji i deca teško pronalaze dovoljno vremena da budu zajedno. Posao, kućni poslovi i svakodnevna žurba mogu da dovedu do toga da se porodica retko okupi čak i za običan obrok. Ipak, za dete su upravo ti svakodnevni trenuci često izuzetno važni. Ponekad je dovoljno ustati deset minuta ranije da bi porodica zajedno doručkovala ili odložiti pranje sudova i nakon večere otići u kratku šetnju.

Dete kojem nedostaje pažnja može početi da je privlači nepoželjnim ponašanjem. Ako roditelj primećuje dete gotovo isključivo kada napravi problem, takva pažnja može nehotice dodatno da održava isto ponašanje.

Zato je korisno planirati vreme namenjeno samo zajedničkom druženju. Neke porodice određuju jedan dan u nedelji za posebnu aktivnost s majkom ili ocem. Dete tada može da učestvuje u izboru onoga što će zajedno raditi. Važno je da zna da to vreme pripada njemu i roditelju. Bliskost se održava i malim znacima pažnje: porukom ostavljenom detetu, omiljenom igračkom pripremljenom za povratak kući ili jednostavnim zajedničkim ritualom.

Kako deca odrastaju, menja se i način na koji traže roditeljsku blizinu. Adolescenti često deluju manje zainteresovano za porodično druženje nego mala deca. Ipak, i njima je potrebno da roditelji budu dostupni kada požele da razgovaraju ili nešto podele. Zajednički odlazak na koncert, društvene igre ili druge aktivnosti mogu da pomognu u održavanju komunikacije i pruže roditeljima priliku da bolje upoznaju detetova interesovanja i prijatelje.

Zaposleni roditelji ne treba da veruju da je kvalitetan odnos moguć samo uz mnogo slobodnog vremena. Zajedničko pripremanje kokica, kartanje, kratka šetnja ili razgledanje izloga mogu postati lepe porodične uspomene. Često nije presudno koliko je aktivnost posebna, već koliko su roditelj i dete tokom nje zaista prisutni jedno za drugo.

Dete više uči iz ponašanja roditelja nego iz njihovih uputstava

Mala deca u velikoj meri uče posmatranjem i oponašanjem. Što su mlađa, više se oslanjaju na ono što vide u neposrednoj okolini, naročito u ponašanju roditelja. Zato način na koji odrasli razgovaraju, pokazuju ljutnju, rešavaju nesuglasice i odnose se prema drugim ljudima postaje važan deo detetovog vaspitanja.

Roditelj koji često viče kada je uznemiren teško može da očekuje da će dete samo od sebe naučiti drugačiji način izražavanja ljutnje. Istraživanja su pokazivala povezanost između izloženosti agresivnim obrascima ponašanja u porodici i razvoja agresivnosti kod dece.

Zato nije dovoljno govoriti detetu da treba da bude pristojno, strpljivo, ljubazno ili pošteno. Ono mora da ima priliku da te vrednosti vidi u svakodnevnim postupcima odraslih. Poštovanje se pokazuje načinom razgovora, ljubaznost odnosom prema drugim ljudima, a poštenje doslednošću između reči i dela.

Dete uči nesebičnosti kada vidi da roditelj pomaže drugima i bez očekivanja nagrade. Uči zahvalnosti kada odrasli iskreno zahvaljuju. Uči uvažavanju različitosti kada se u njegovom domu drugi ljudi ne omalovažavaju zbog svojih osobina, izbora ili porekla. Isto važi za toleranciju, prijateljsko ponašanje i sposobnost da se prema drugima postupa s razumevanjem.

Roditeljski primer ne mora da bude savršen da bi bio vredan. Mnogo je važnije da ponašanje odraslih bude usklađeno s vrednostima koje žele da prenesu detetu. Na kraju, jedan od najjednostavnijih načina da roditelj preispita sopstveni postupak jeste da se zapita da li bi želeo da njegovo dete jednog dana na isti način postupa prema drugima.

Zaključak

Temelji zdravog vaspitanja stvaraju se mnogo pre nego što dete može da razume pravila i objašnjenja. Nastaju kroz svakodnevni odnos u kojem dete postepeno otkriva da su njegove potrebe važne, da njegova osećanja imaju značenje i da postoje ljudi kojima može da veruje. Kako odrasta, tom osećaju sigurnosti pridružuju se nove razvojne potrebe: istraživanje, samostalnost, donošenje odluka, prihvatanje ograničenja i razumevanje drugih.

Roditeljska uloga zato se neprestano menja. U početku je najvažnije prepoznati i zadovoljiti potrebe bespomoćnog novorođenčeta. Kasnije postaje sve važnije omogućiti detetu da razvija sopstvene sposobnosti, uči iz iskustva i postepeno preuzima odgovornost. Ljubav i granice nisu suprotstavljeni delovi vaspitanja. Kada se primenjuju s razumevanjem i doslednošću, zajedno stvaraju okruženje u kojem dete može da razvija samopouzdanje i osećaj sigurnosti.

Roditelj ne može da ukloni sve buduće teškoće iz detetovog života niti da unapred osigura ishod svake njegove životne odluke. Može, međutim, da mu pruži nešto trajno vredno: iskustvo da je voljeno, sposobnost da razume sebe i druge i poverenje u sopstvene mogućnosti. Upravo se iz tih ranih iskustava postepeno oblikuju temelji njegovog budućeg života.